Cerca

Newsletter

iscriviti alla newsletter

La tua mail*




Порука Светог и великог Сабора Православне Цркве

 Свим православнима и свим људима добре воље




 

Порука Светог и великог Сабора Православне Цркве

 Свим православнима и свим људима добре воље
 
Богу, „Оцу милосрђа и сваке утехе“ узносимо песму благодарности и хвале што нам је омогућио да се саберемо током недеље Педесетнице (18-26. јун 2016.) на Криту, где су Апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у раним годинама живота Цркве. Благодаримо Троједином Богу који је благоволио да окончамо рад Светог и Великог Сабора који је сазвао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј у једномислију са предстојатељима православних аутокефалних Цркава.
Верно следујући пример Апостола и наших богоносних Отаца изнова смо проучили Јеванђеље слободе „којим нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1). Темељ наше богословске дискусије била је увереност да Црква не живи сама за себе. Она преноси сведочанство Јеванђеља благодати и истине и целом свету нуди дарове Божије: љубави, мира, правде, помирења, силе Крста и Васкрсења и ишчекивања вечног живота.
1.     Превасходни приоритет Сабора био је оглашење јединства Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на Евхаристији и апостолском прејемству њених епископа, треба да буде оснажено и да донесе нове плодове. Једна Света саборна и апостолска Црква је бого-човечанска заједница, предокус и искуство Есхатона унутар Свете Евхаристије. Будући трајна Педесетница, она је пророчки глас који не може бити ућуткан, присуство и сведочанство Царства Бога који је љубав. Православна Црква, верна једногласном апостолском Предању и своме светотајинском искуству, јесте аутентични наставак једне свете саборне и апостолске Цркве, каква је исповеђена у Символу вере и потврђена у учењима Отаца Цркве. Наша Црква живи тајну божанске икономије у свом светотајинском животу, са Светом Евхаристијом у њеном центру.
 
Православна Црква изражава своје јединство и саборност „Сабором“. Саборност надахњује њену организацију, начин на који се донесе одлуке и одређује њен пут. Православне аутокефалне цркве не сачињавају федерацију цркава, већ једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква која служи свету Евхаристију представља локално присуство и пројаву једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Када је у питању православна дијаспора у разним земљама света, одлучено је да се настави са институцијом епископских Савета до даљњег, док се не створе услови за примену канонске акривије. Ови Савети се састоје од канонских епископа наречених од стране аутокефалних Цркава, а ови епископи остају подређени сопственим Црквама. Координирани рад ових епископских Савета осигурава поштовање православног принципа саборности.
За време рада Светог и Великог Сабора истакнут је значај Сабрања предстојатеља која су одржавана и изнет је предлог да Свети и Велики Сабор постане редовна институција, те да се одржава сваких седам или десет година.
 
2.     Учествујући у Светој Евхаристији и молећи се за цео свет, треба да наставимо „литургију после божанске Литургије“, и сведочимо веру онима који су близу и онима који су далеко, у складу са јасном Господњом заповешћу, датом пре вазнесења: „и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1, 8). Ре-евангелизација Божијег народа у савременим, секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још не познаше Христа, остаје непролазна обавеза Цркве.
 
3.     Одговарајући на обавезу да сведочи истину и апостолску веру, наша Црква придаје велику важност дијалогу, првенствено са неправославним хришћанима. На овај начин остатак хришћанског света упознаје боље и јасније аутентичност православног предања, вредност отачког учења и литургијског живота и вере православних. Дијалог у коме православна Црква учествује никада не укључује компромис по питањима вере.
 
4.     Експлозија фундаментализма у различитим религијама представља израз морбидне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог битно помаже промовисање међусобног поверења, мира и помирења. Мелем религијског искуства треба бити употребљен за исцелење рана а не за распиривање ватре оружаних сукоба. Православна Црква једногласно осуђује ширење војног насиља, прогоне, тлачење и убиства припадника религијских мањина, присилну религијску конверзију, трговину избеглицама, отмице, мучење и чудовишне егзекуције. Она осуђује уништења цркава, религијских знамења и културних споменика. Црква нарочито изражава дубоку забринутост за стање хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку. Она позива владе у региону да заштите домаће православно и друго хришћанско становништво и све популације које имају неотуђиво право да остану у својим земљама као грађани са једнаким правима. Наш Сабор позива све умешане стране да без одлагања подузму систематске напоре да се војни сукоби на Блиском Истоку и наоружана непријатељства посвуда окончају и да се расељенима омогући повратак њиховим домовима.
 
Позив упућујемо нарочито онима на позицијама моћи да делују како би мир и правда победили у земљама из којих ове избеглице потичу. Подстичемо световне власти, грађане и православне хришћане у земљама у којима прогоњени налазе уточиште да наставе да нуде помоћ до граница својих могућности, па чак и преко њих.
 
5.     Савремена секуларизација изискује отуђење човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, којег произвољно поистовећује са конзервативизмом. Међутим, западна цивилизација носи неизбрисиво обележје надвременског доприноса хришћанства. Поврх тога, Црква истиче спаситељски значај Христа Богочовека и његовог тела, као места и начина живота у слободи.
6.     Насупрот савременом приступу браку, Православна Црква сматра нераскидиви љубавни однос  човека и жене „великом тајном ... Христа и Цркве“. Слично томе, породицу која из овог односа проистиче и која сачињава једину гаранцију за подизање деце, она назива „малом црквом“.
 
Црква је одувек истицала вредност самоуздржања. Међутим, хришћанско подвижништво радикално се разликује од сваког дуалистичког аскетизма који човека одваја од живота и од ближњих. Насупрот томе, она га повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Подвижнички етос је одлика хришћанског живота у свим његовим пројавама.
 
* * *
 
Поред конкретних тема о којима је донео одлуку, Свети и велики Сабор укратко указује на следећа значајна савремена питања:
 
7.     По питању односа између хришћанске вере и природних наука, Православна Црква не тражи да се научно истраживање потчини њеном старању и не заузима становиште по сваком научном питању. Она захваљује Богу на дару разоткривања скривених димензија његове творевине којег он дарује научницима. Савремени развој природних наука и технологије доноси радикалне промене у наш живот. Он доноси значајне добробити као што су олакшање свакодневног живота, лечење тешких болести, лакше комуникације, истраживање свемира и тако даље. Међутим, упркос томе, постоје многе негативне последице као што су манипулација слободом, постепени нестанак драгоцених предања, уништење природне средине и довођење у питање моралних вредности. Ма како брзо напредовало, научно знање не покреће човекову вољу нити даје одговоре на озбиљна морална и егзистенцијална питања, као ни на трагање за смислом живота и света. Ова питања изискују духовни приступ који Православна Црква настоји да обезбеди кроз биоетику засновану на хришћанској етици и отачком учењу. Истовремено са указивањем поштовања слободи научног истраживања, Православна Црква истиче опасности које су скривене у одређеним научним остварењима* и истиче човеково достојанство и његово божанско назначење.
 
8.     Јасно је да данашња еколошка криза има духовне и моралне узроке. Њени корени повезани су са похлепом, грамзивошћу и егоизмом, који доводе до несмотрене употребе природних ресурса, испуњења атмосфере штетним загађивачима и климатских промена. Хришћански одговор на овај проблем захтева покајање због злоупотреба природе, уздржање и аскетски етос као супротност прекомереном конзумеризму, а истовремено и култивацију свести да је човек „домаћин“ (oikonomos) а не власник творевине. Црква непрестано истиче да будуће генерације такође имају право на природне ресурсе које нам је Творац даровао. Из тог разлога* Православна Црква узима активно учешће у различитим међународним еколошким иницијативама и одредила је 1. септембар као дан молитве за заштиту природне средине.
 
9.     Насупрот уравниловци и безличној стандардизацији који се на бројне начине промовишу, Православље се залаже за поштовање појединачних одлика људи и народа. Такође се противи и претварању економије у нешто отуђено од основних људских потреба и њеном постајању циљем по себи. Прогрес човечанства није повезан само са увећањем животних стандарда нити са економским развојем на уштрб духовних вредности.
 
10.  Православна Црква се не меша у политику. Њен глас остаје одвојен, али такође и пророчки као интервенција ради добробити човека. Људска права су данас центар политике као одговор на друштвене и политичке кризе и устанке, и њима се настоје заштитити грађани од арбитрарне силе државе. Овим обавезама и одговорностима грађана наша Црква додаје такође и потребу за сталном само-критиком, како политичара тако и грађана, ради унапређења друштва. Изнад свега, она истиче да православни идеал по питању човека надилази хоризонт установљених људских права, и да је „од њих (нај)већа љубав“, као што нам је Христос открио и као што су то верни који га следе искусили. Такође, она инсистира да је заштита религијске слободе темељно људско право – конкретно, слобода савести, веровања и религије, укључујући, као појединац и заједница, приватно и јавно, право слободе богослужења и праксе, право да се сопствена религија пројави, као и право религијске заједнице на религијско образовање и на пуно деловање и практиковање религијских обавеза, без било какве форме непосредног или посредног мешања државе.
 
11.  Православна Црква обраћа се младим људима који трагају за пуноћом живота испуњеног слободом, правдом, креативношћу, као и љубављу. Она их позива да се придруже Цркви онога ко је Истина и Живот, да дођу, нудећи телу Цркве своју виталност, тескобе, бриге и очекивања. Млади људи нису само будућност, већ су и динамичка и креативна садашњост Цркве, како на локалном тако и на светском нивоу.
 
12.  Свети и Велики Сабор је отворио хоризонт ка савременом многообразном свету. Он је истакао нашу одговорност у простору и времену из перспективе вечности. Православна Црква, очувавши нетакнутим свој светотајински и сотириолошки карактер, осетљива је на бол, агонију и вапај за правдом и миром народа света. Она „благовести дан за даном спасење Његово, објављује народима славу његову, свим људима чудеса Његова“ (Пс. 95).
 
Молимо се да „Бог сваке благодати, који вас позва у вјечну своју славу у Христу Исусу, да вас он, пошто мало пострадасте, усаврши, утврди, укријепи, утемељи; њему нека је слава и сила у вијекове вијекова. Амин.“
 
Вартоломеј Константинопољски, председавајући
Теодор Александријски
Теофил Јерусалимски
Иринеј Српски
Данијел Румунски
Хризостом Кипарски
Јероним Атински и све Грчке
Сава Варшавски и све Пољске
Анастасије Тирански, Драча и све Албаније
Растислав Прешовски, Чешких земаља и Словачке
И остали присутни Епископи
 
На срспки језик превео др Андреј Јефтић
Publié par

 


Dona l'otto per mille

Santi di oggi

i santi di oggi 18-11-2019

San Platone, martire; Santi Romano e il santo bambino che confessarono Cristo, martiri; Santi Zaccheo e Alfeo, martiri; Santi Anastasio d'Epiro e Daniele, neomartiri.

i santi di domani 19-11-2019

San Abdias, profeta; San Barlaam di Antiochia; San Azez e compagni; San Agapio, martire; San Eliodoro, martire; San Pancario, martire; San Simone di Calabria.

Condividi

Bookmark This

Follow Us

TOP